Neurofidbek

Neurofidbek je aparat koji namjenskim softverom registruje visinu theta talasa kod djece (a i kod odraslih) i na taj način odredjuje postojanje ADD ili ADHD (poremećaj pažnje i poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću). Neurofidbek se koristi i za pomoć u stabilizovanju koncentracije i ovladavanju njome (bez ikakvih pratećih lijekova) i postignuti rezultati ostaju trajni – osoba koja je uvježbala novi obrazac, zadržava ga trajno, kao svoj.

neurofidbek
Djeca sa ovom strukturom nerijetko budu etiketirana u školi kao nevaspitana, bezobrazna, pa i glupa (iako se zapravo obično radi o djeci s natprosječnom inteligencijom) zbog neinformisanja o njihovom obrascu i njihovom neuklapanju. Pomoću neurofidbeka djeca mogu da nauče kako da sami upravljaju svojom pažnjom i koncentracijom, što im olakšava funkcionisanje u društvu i školama koje nisu organizovane po njihovim “mjerama”. #poremećaj pažnje #ADD

linija

 

 

Čovjek kao muzički instrument – bolest je raštimovanost

odlomak iz knjige “Kako se naštimovati uz pomoć biofidbeka”

Nebojša Jovanović

Ako vam kažem da sam danas nekako sav raštimovan, da li ćete to shvatiti kao metaforu? Pa, nije čovek violina, da može da se raštimuje! Ili možda jeste? Ne baš violina, već mnogo složeniji muzički instrument. Instrument sa bezbroj struna, zvončića, duvačkih instrumenata, bubnjeva…Ma, ceo orkestar. I kompozitor, i instrument, i orkestar…koji svira, “dok ne odsvira svoje”. Ne, to nije metafora, već živa istina. Čovek je živi muzički instrument, kao i sva živa bića. Životna energija, kako god je zvali, struji kroz nas i proizvodi kretanje-vibracije. Kada se to strujanje odvija lagano i ritmično, kao kod mačke koja prede, mi doživljavamo zadovoljstvo. Naša osećanja su opažanja tih nevoljnih pokreta koji se dešavaju u telu. Tih vibracija u nama. Da, osećanja su vibracije. “Dobre vibracije”, ili “loše vibracije”, koje proizvodimo u sebi i širimo ih oko sebe. Kako mi opisujemo svoja osećanja? Kažemo da: drhtimo od straha, tresemo se od besa, treperimo od sreće…Naši mišići, kao svaka struna koja ima određeni tonus, ili zategnutost, i kroz koju struji energija, vibriraju i proizvode neki ton. Mi ne čujemo te tonove ušima, jer su vibracije male amplitude i niske vrekvencije, ali registrujemo tu “muziku” na neki drugi način, drugim čulom koje nema ime. Kako bismo inače znali i osećali da smo raštimovani, ako nemamo čulo za te nečujne tonove, i neki ugrađeni ukus kojim razlikujemo dobru i lošu muziku koja svira u nama.

Read more hidden textNešto od te muzike možemo čuti i običnim ušima. Prislonimo glavu na nečije grudi, i čućemo “tika-taka”. Naš metronom, ili bubnjar, zvani Srce, udara ritam. Kao i svaki bubnjar, Srce pravi najviše buke. Možda zato da bismo ga čuli i da bismo vodili računa da ne ispadnemo iz ritma. Ako bismo pozajmili slušalice od nekog čika doktora čuli bismo jasnije i drugi deo naše ritam sekcije. Pluća, poput metlica koje se prevlače preko činela, dopunjavaju ove ritmičke pulsacije. Kasnije ćemo videti koliko je važno za naše zdravlje da se usklade ritmovi srca i pluća. Ako poslušamo bolje, čućemo da srce kuca u muzičkom intervalu koji nazivamo kvarta. Pustimo li vazduh pri disanju da malo zatreperi glasne žice, čućemo, kao da dolaze od neke duvačke sekcije, tonove udaha i izdaha između kojih je muzički interval kvinta (Ako ste opušteni). Prvo što “naučimo” kada promolimo glavu na ovaj svet je disanje. Srce je već lupalo svoju kvartu i ranije. Da li je slučajno što naša ritam sekcija svira baš u tim intervalima-kvarti i kvinti?

Sećam se da je prvo što sam naučio kada su me podučavali sviranju gitare kvintni krug. Pošto sam bio nestrpljiv, pa sam želeo da me odmah nauče da sviram neke pesme, a ne da biflujem skale…”Vidi mali…” govorili su mi, “onda moraš da naučiš kvintni krug. To ti je osnova za pratnju. Ako kreneš iz C-dura, sledeći akord je G-dur…ako kreneš iz D, sledeći je A…samo izbrojiš pet celih tonova. To ti je prosto kao disanje. Prima, kvarta, kvinta…i znaš da pratiš na gitari stotinak jednostavnih pesama…” Naučio sam kvintni krug, i prodisao muzički. Oni koji su me podučavali vezi između kvintnog kruga i disanja (i otkucaja srca) nisu bili teoretičari muzike. To im je palo na pamet tek onako. Intuitivno. U svakodnevnom jeziku postoje reči i izrazi koji u sebi kriju mnoge psihološke i fiziološke istine, ali grešimo u tome što ih, uglavnom, ne shvatamo bukvalno. Nemojte i vi da napravite istu grešku. Ono što pišem, shvatite bukvalno.

Da li se čuje krv koja protiče kroz vene? Naravno. Sve što struji kroz nešto čuje se. U stvari, proizvodi neki zvuk. Taj zvuk nije čujan našim ušima, ali je zvuk. Ako bismo imali neku spravu koja bi ga pojačala, ili ga transponovala za koju oktavu više, mogli bismo ga čuti. Onda bismo imali povratnu informaciju o tome kako zvučimo. Na engleskom, imali bismo feedback, ili, po srpski, fidbek, povratnu informaciju o nekoj našoj biološkoj funkciji. Tako je skovan naziv biofidbek. I mišići koji trepere proizvode zvuk. Sve što treperi proizvodi zvuk. Na električnoj gitari je ispod žica postavljen magnet koji prenosi impuls preko kabla do pojačala, pa on odatle ide do zvučnika… I mi čujemo ono što se svira na električnoj gitari. Neko čudo tehnike bi to isto moglo da uradi sa treperenjima naših mišića. Možda bismo tada mogli čuti kako zvuče naša osećanja. Kada bismo to mogli, kada bismo imali povratnu informaciju o tome kako zvučimo svakog momenta, da li bismo dozvolili da se toliko loše muzike nakupi u nama? Da li bismo na vreme primetili da se postajemo raštimovani ili da ispadamo iz ritma?

Ono što zovemo bolest, nije ništa drugo do ta raštimovanost i ispadanje iz ritma. Kada su nam strune previše napete, ili medicinskim rečnikom postajemo hipertonični, može nam se, vremenom, desiti da obolimo od raznih “hiper” bolesti. Na primer, od hipertenzije. Struna koja se previše nateže može, opet vremenom, i da popusti, pa da omlitavi. Zavisno od toga koja struna koja je popustila, dijagnostifikovaće nam doktori neku bolest sa latinskim imenom koje počinje sa “hipo…”. I hiper i hipo znači da smo ispali iz našeg osnovnog tonaliteta, da falširamo. A to nas, onda, košta zdravlja. Zdravlje je naštimovanost, ritam. Bolest je raštimovanost, aritmija. Zato je bitno da “imamo sluha” za sebe i za druge. I to treba shvatiti bukvalno.

Wilhelm Reich, psihoanalitičar i orgonski terapeut, govorio je o tome da životna energija, koju je nazivao “orgon”, protiče kroz telo, paralelno sa telesnom osom, određenim ritmom. Kada je prolaz neometan i ritmičan, kao kod crva, osoba je mentalno zdrava i oseća zadovoljstvo strujanjem života kroz sebe. On je takav slobodan ritmički protok energije kroz telo nazivao “refleksom orgazma”. Možda i nije tako loše biti crv. Protok životne energije kroz telo doživljavamo kao osećanja. Znamo da je čovek, za razliku od životinja, sposoban da potiskuje svoja osećanja. On to ne čini samo mentalno, već i telesno. Da bi se zaštitio od bola, čovek gradi od svojih mišića oklop, kao neki srednjevekovni vitez. Nesvesne hronične tenzije određenih grupa mišića sprečavaju slobodan tok energije, a samim tim i intenzitet osećanja. Oklop ima segmentarnu, kružnu strukturu. Rajh je ustanovio sedam slojeva tog mišićnog oklopa (očni, oralni, vratni, dijafragmatski, trbušni i karlični), a njegov učenik i nastavljač njegovog dela, Aleksander Lowen, ustanovio je da postoji i osmi segment (noge) koji je funkcionalno povezan sa prvim (očnim). Interesantno. Ne podseća li vas to na muzičku skalu od sedam osnovnih tonova, sa osmim tonom, oktavom, koji je, u našem doživljaju, isti kao i prima(prvi) samo viši za oktavu. Do, re, mi,fa,sol, la, si do. Zamislite životnu energiju koja pokušava da na našim strunama odsvira neku melodiju osećanja, a tamo neki uplašeni Ego denfuje žice. Za svaki ton, po jedan denfer, ili kako kaže Reich, segment mišićnog oklopa. Jadne li muzike. A i zdravlja. Malo se toga može komponovati sa nekoliko prigušenih tonova. I bolna i prijatna osećanja se sviraju na istim “žicama”, pa nas odbrana od bola košta i zadovoljstva. Mnogima je, stoga, život često dosadan i prazan. Sviraju istu, prigušenu i monotonu pesmu, dok “ne odsviraju svoje”. Zato bivaju dosadni i drugima. Onu staru “koliko para, toliko i muzike.”, mogli bismo zameniti sa “koliko osećanja, toliko i muzike”.

Svoju životnost moramo platiti spremnošću da podnosimo bol i ne oklopljavamo se pred njim. Sve se svira na istim žicama. Ako ih prigušimo da ne zasviraju melodije bola i straha, nećemo imati na čemu da zasviramo ni melodije ljubavi, radosti i zadovoljstva. Na žalost, svi smo oklopljeni u izvesnoj meri. Radost i sreću ne možemo uloviti i trajno pripitomiti kao domaće životinje. Ta osećanja traže kretanje, stalno menjanje i obogaćivanje životne simfonije. I najlepša melodija postane dosadna ako je stalno slušamo. Ali, mi želimo sigurnost i često smo spremni da tu iluziju platimo denfovanjem svojih struna. To nam je lakše nego da postanemo majstori koji upravljaju svojim muzičkim instrumentom i sviraju onako kako oni hoće. Majstor ume i da priguši strune kad treba, kad hoće da izvede neku melodiju za koju odgovara takav ton. Ali, on to ne čini nesvesno i hronično. On upravlja svojim instrumentom. Štimuje ga sam kada se raštimuje. Ne zove doktore u pomoć. Ne guta lekove ili neke druge supstance za “štimung”. On sam stvara svoj štimung. Biofidbek je jedna od veština koje mogu da pomognu čoveku da upravlja svojim “instrumentom”, svojim telom, fiziologijom, osećanjima.

Svi se rađamo sa sposobnošću da razlikujemo zadovoljstvo od bola. Izgleda da je i ta sposobnost povezana sa nekim našim muzičkim ukusom, sa osećajem za ritam. Evo kako: Kada smo napeti, vrpoljimo se. Kada osetimo jači bol, trzamo se, grčimo, uvrćemo, krivimo…U agoniji dolazi do konvulzija. Kao i kada umiremo. Svi pokreti bola su nekoordinisani i aritmični. Sigurno je da bi to ružno zvučalo kada bismo mogli da čujemo. Kada osećamo zadovoljstvo pokreti su koordinisani i ritmični. Harmonični. U stanjima većeg uzbuđenja postaju brži, ali zadržavaju ritmičnost i koordinaciju. Orgazam je, kao i smrt, konvulzija. Ali ritmična i jedinstvena konvulzija. Razlika je drastična, mada neke ljude plaši sličnost pa se plaše i orgazma. U reakcijama našeg tela na bol i zadovoljstvo možemo tražiti korene našeg osećanja za lepo. Korene ukusa. Svi se rađamo sa ukusom. Možda bismo mogli i da obrnemo red stvari, pa da se zapitamo zašto osećamo zadovoljstvo u pokretima koji imaju ritma, a bol u neritmičnim i isprekidanim pokretima. Možda je bol estetska reakcija organizma na aritmiju? Da li naš ukus proističe iz različitog reagovanja tela na bol i zadovoljstvo, ili su, možda, bol i zadovoljstvo estetski doživljaji organizma? Reakcije organizma na lepu ili ružnu unutrašnju muziku. No, da ne istražujemo sada da li je prvo nastala kokoška ili jaje, jer to nije cilj ove knjige. Dovoljno je da razumemo da postoji povezanost naših telesnih funkcija, osećanja, zdravlja…sa time da li je naše telo, naš muzički instrument, dobro naštimovan, i da li svirajući na njemu ispadamo iz ritma ili iz tonaliteta. Ako to razumemo, moći ćemo da shvatimo i važnost koju mogu imati povratne informacije o našim životnim funkcijama, ili biofidbek, za učenje veštine vladanja našim muzičkim instrumentom-telom. Možete ovu priču o biofidbeku kao načinu da se čovek naštimuje shvatiti i kao mali kurs iz primenjene muzike. Šta je potrebno prvo naučiti?

Prva preporuka je: Uhvati ritam. Koji ritam? Mogao bih da odgovorim “svoj ritam”, ali veliki broj ljudi više ne zna koji je to njihov ritam. Usklađujući se sa ritmovima koje nam nameće društvo, ili naša ambicija, često izgubimo osećaj za svoj ritam. Videćemo, kasnije, da su svi poremećaji, ili stanja koja zovemo bolesti, samo odraz ili posledica sviranja našeg tela u ritmovima koji nam ne odgovaraju, ili ispadanje iz ritma. Lowen je zadovoljstvo definisao kao “svesno opažanje ritmičke, pulsatorne aktivosti tela.”. “Ove nevoljne aktivnosti…”, kaže on, “imaju ritmičnost koja se menja zavisno od stepena uzbuđenja u celom organizmu i u pojedinim delovima tela. Različiti ritmovi međusobno se usklađuju, a odvojeni pokreti se slivaju u jedan, obrazujući spontani pokret u celom telu. Tok osećanja u telu je kao reka koja se formira stapanjem mnogih potoka, od kojih svaki nastaje od brojnih malih potočića. Ali, proces formiranja reke je samo deo prirodnog ciklusa kretanja vode od mora ka planini i nazad opet do mora. Koreni zadovoljstva zadiru duboko u čovekovu vezu sa prirodom…Osećanje zadovoljstva koje proističe iz prirodnog i pravilnog ritma života prožima sve naše aktivnosti i odnose…Sve telesne aktivnosti su urođeno ritmične. Nisu izuzetak ni voljni pokreti, mada su pod svesnom kontrolom. Ali, pošto su pod kontrolom ega, možemo se kretati neritmički, ako ego ignoriše telesnu potrebu za zadovoljstvom, i postavlja preterani cilj.”

Ritam je, dakle, osnova zadovoljstva, mentalnog i fizičkog zdravlja, a i dobre muzike. Ritam postoji i u makrokosmosu i u mikrokosmosu. U periodičnosti kretanja nebeskih tela, kao i pusliranjima u samoj strukturi atoma i molekula. Zdravlje je sposobnost organizma da se uskladi sa tim ritmovima. Reich je opisao pulsatornu, ritmičku aktivnost kod crvenih krvnih zrnaca čoveka. Nervno tkivo ispoljava periodičnost u svom funkcionisanju, što se odražava kroz ritmičnost moždanih talasa kada ih registrujemo elektroencefalogramom (EEG). Kada budemo govorili o neurofidbeku, videćemo da svaki moždani ritam, teta, alfa, gama, beta…odgovara određenom mentalnom i fizičkom stanju. Od moždanih ritmova zavisi da li smo opušteni, ili napeti, koncentrisani ili rasejani…Čak i običan komad srčanog mišića nastavlja spontano da pulsira kada je stavljen u fiziološki rastvor. Ritmičnost na ćelijskom nivou govori nam o tome da je ritam urođeni kvalitet života. Izvorno značenje reči persona je takođe muzičko: Per sona znači po zvuku. Mi smo ono što sviramo, muzika koja nastaje treperenjem našeg organizma. To je naša ličnost, naša per-sona.

Seksualna funkcija je, takođe, periodični, ritmični fenomen u čitavom životinjskom i biljnom svetu. Od cvetanja biljaka, do mesečnog ciklusa žene (periode). Poznata je veza između menstrualnog ciklusa i lunarnog meseca. Veza između ove dve pojave je misterija, kao i mnoge druge pojave vezane za ritmičke aktivnosti života. Astrolozi decenijama pokušavaju da otkriju povezanost naših ritmova sa ritmovima univerzuma. Neke veze ritmova prirode sa ritmovima naših aktivnosti su očigledne. Vidljivo je kako se naši ritmovi menjaju u odnosu na dan i noć, leto i zimu, proleće i jesen. U tome smo srodni sa biljnim i životinjskim svetom. Međutim, za razliku od biljaka i životinja, mnogi od nas ne poštuju svoje prirodne ritmove. Radimo onda kada je organizmu vreme za odmor, ili zgubidanimo kada smo fiziološki spremni za rad, neozbiljni smo u ozbiljnim situacijama, a ukočeni kada je vreme za zabavu. Kada bismo oslušnuli samo jedan od naših ritmova, ritam disanja, ubrzo bismo uvideli koliko smo van ritma života. Brojni terapijski pravci, metodi relaksacije, joga, bioenergetika…govore nam o tome koliko je važan način na koji dišemo za naše mentalno i fizičko zdravlje. Zar je to uopšte potrebno reći? Zar to svako ne zna? Zar čoveka treba opominjati na takve stvari? Očigledno je da treba. I to nam pokazuje koliko smo izgubili sluh za sebe.

Ispričaću vam jedan glupi vic, iz serije glupih viceva o gluposti plavuša. Ne zato što mislim da su plavuše glupe, ili zato što volim tu vrstu viceva, već zato što taj vic, na humoristički način, govori o našem nedostatku sluha za sopstvene ritmove. Vic ide ovako: Došla plavuša kod frizera sa slušalicama od volkmena na ušima. Frizer je pokušavao da sazna kako gospa želi da bude ošišana, ali dotična plavojka nije čula njegova pitanja jer je na ušima imala dotične slušalice. Nesrećni frizer je skinuo plavuše slušalice, ali, avaj, plavuša poče da se guši i izdahnu, nesrećnica, na frizerskoj stolici. Mučeni frizer, sav uspaničen, stavi slušalice na svoje uši, ne bi li čuo šta je to slušala pokojnica. “Udahni, izdahni, udahni, izdahni, udahni, izdahni…”, čuo je zapanjeni frizer. Kada bismo postavili senzore koji snimaju naš obrazac disanja u toku dana, pa onda pogledali grafikon, ili čuli zvučne signale koji odgovaraju ritmu i amplitudi našeg disanja, to jest kada bismo dobili biofidbek obrasca disanja, mnogi od nas bi uvideli da bi nam dobro došle neke slušalice sa snimkom, poput onoga koji je slušala plavuša iz vica. Nemam nameru da popujem, ili bilo koga vređam. I sam sam “grešnik”, i često “plavuša” kada je moje disanje u pitanju, ali se barem trudim da ispravim svoj obrazac disanja.

Disanje obezbeđuje kiseonik za metaboliške procese i održava vatru života. U svim orijentalnim i mističnim filozofijama tajna najvećeg blaženstva je u pravilnom, ritmičnom disanju. Udisaj aktivira naš simpatički nervni sistem, a izdisaj parasimpatički. Naše srce reaguje na aktivaciju koja dolazi iz ta dva dela našeg autonomnog nervnog sistema i usporava i ubrzava svoj ritam. Što je veća razlika između tog usporavanja i ubrzavanja, ili HRV(Heart Rate Variability) to je srce zdravije. Dakle, i zdravlje našeg srca zavisi od ritma i dubine našeg disanja. U samim jezičkim izrazima možemo otkriti povezanost između odlika ličnosti i načina na koji osoba diše. Za emotivnu, pristupačnu, otvorenu i srdačnu osobu bez krutih načela, kaže se da je širokogruda, to jest da diše punim plućima. Za skučene, sitne duše, kaže se da su uskogrudi ljudi. Naravno, izraz ne govori o veličini grudnog koša, već o obrascu disanja osobe. Disanje je, očigledno, vezano za osećanja. Bez vazduha nema ni plamena, ni vatrenosti. Ni zadovoljstva. Potiskivanje vlastitog disanja je jedan od najčešćih načina suzbijanja osećanja. Utuljivanje životne vatre da nas ne bi opekla jara bolnih osećanja čini i to da su nam i zadovoljstva mlaka i da jedva tinjaju.

Opasno je izgubiti svoj ritam ili ga pobrkati sa tuđim. Ispričaću vam jednu pričicu o jednom istraživanju na jadnim bubašvabama. Ne znam zašto ću vam ispričati baš tu priču, ali ona ne može da vam škodi, a možda nekome bude i od koristi. Možda neko i zaključi nešto iz nje. Izvesna Dženet Harker, biolog, htela je da dokaže da se koordinacija između ćelija postiže posredstvom hemijskih materija koje u sebi nose vremenske signale. Ova pomalo sadistički nastrojena naučnica otkinula je jednoj bubašvabi glavu hirurškim putem tako da mučena bubašvaba ne iskrvari. Grešna buba nije crkla, ali je izgubila koordinaciju i počela da se kreće nasumice i bez cilja. Onda je naučnica na leđa obezglavljene bubašvabe prikačila naopačke okrenutu drugu bubašvabu sa glavom, i cevčicom im spojila krvotoke. Ovako spojena bubašvaba sa dva tela i jednom glavom funkcionisala je gotovo normalno. Opet je pokazivala tipično cirkadijalno (cirkadijalni ritam-dnevni ritam) ponašanje u kojem se aktivnost ograničava na period nakon sumraka. Nešto je kroz krv davaoca prenosilo poruku o dnevnom ritmu. Harkerova je utvrdila da je izvor tih informacija o ritmu i vremenu subsofagealni ganglion. Taj subsofagealni ganglion se sa lakoćom može presaditi sa člana jedne grupe na obezglavljenog pripadnika druge grupe, i onda nameće primaocu sopstveni ritam. Ali, ako bi primaoc zadržao sopstveni «pejsmejker», sopstvenu glavu, ili taj dotični ganglion, došlo bi do velike nevolje. Dodatni ganglion se pokazao kao smrtonosno oružje. Posedovanje dva merača vremena, ili ritmova, koji šalju dve suprotne poruke, nesrećnog insekta je dovelo do potpune konfuzije, dezorganizovanog ponašanja, malignog tumora utrobe, i smrti. Konfuzija ritmova je kod bubašvabe izazvala smrt. Ispada da joj je bolje bilo bez glave, nego sa dva merača ritma. Koje bi moglo biti naravoučenije iz ove «basne»? Dobro, mi ,ljudi, nismo bubašvabe, ali ipak, narode, ne dajte glavu, ali ne dajte ni da vam neko drugi diktira vama stran ritam, pa makar taj drugi bio i vaš sopstveni ego. Uhvatite svoj ritam, i svirajte svoj život po njemu. No, to je lakše reći nego uraditi. Život je težak, i mnogo je toga što nas izbacuje iz ritma. Postoje brojni načini, metodi koji nam mogu pomoći da primetimo kad smo raštimovani i kad ispadamo iz ritma, i uz pomoć kojih možemo da naučimo veštine ovladavanja sopstvenim ritmovima. Biofidbek je jedan od tih metoda, i zato ću vam reći nešto o njemu.

...još teksta

Šta je to biofidbek? Da li je to, možda, neki novi lek?

Biofidbek je proces učenja kontrole nad sopstvenim psihofiziološkim funkcijama. Nad sopstvenim ritmovima. Biofidbek nije lečenje, nije medicinska procedura, nije lek. On je pre jedan edukacioni proces učenja posebnih um-telo veština. Učenje da se prepoznaju fiziološki odgovori i da se menjaju nešto je slično kao učenje vožnje bicikla, tenisa, ili sviranja klavira. To zahteva vežbanje. Kroz vežbu, upoznajemo sopstvene psihofiziološke obrasce reagovanja na stres, i učimo da ih kontrolišemo, da ne bi oni kontrolisali nas. Na taj način se odvikavamo od loših navika, naviknutih reakcija, i učimo nove, bolje odgovore na život i teškoće koje on nosi. Učimo da se naštimujemo i uhvatimo ritam života.Zašto bi ljudi uopšte želeli i uložili trud da nauče da kontrolišu te nesvesne, fiziološke procese? Zato što na taj način mogu da poboljšaju svoje zdravlje bez upotrebe lekova, da se oslobode nekih psihosomatskih tegoba, i da poboljšaju sopstveno funkcionisanje i uspešnost u mnogim aktivnostima i oblastima života…

kljuc

 

Na sajtu Biofidbek asocijacije se možete informisati više o primjeni biofidbeka i neurofidbeka  http://www.biofidbek.com/polja.html

linija

Biofidbek i neurofidbek u sportu

sport

  • Određeni obrasci moždanih talasa odgovaraju određenim mentalno-emotivnim stanjima.
  • Uvježbavanjem brze i lake promjene moždanih obrazaca postiže se i kontrolisana i brza i laka promjena mentalno-emotivnog stanja sportiste.

 

EEG fidbek se koristi u radu sa vrhunskim sportistima, ali i menadžerima, vojnim osobljem, pilotima, vrhunskim muzičarima i svima onima koji žele da postignu viši nivo mentalnog funkcionisanja

Postavljanje elektroda u biofidbeku

ruke

 

Šta se može trenirati biofidbekom i neurofidbekom

  1. Pojačavanje sposobnosti Izvršne mreže pažnje – da bi fokusirali pažnju
  2. Pojačavanje sposobnosti srednjeg mozga da intenzivira budnost
  3. Fokusiranje pažnje na određene dijelove tela sa kojima trener želi da se radi
  4. Treniranje sportiste da načini kratku, relaksirajuću mikropauzu koja ponovo dovodi do energizovanja moždanih talasa
  5. Treniranje optimalnog stepena budnosti-aktivacije za vrhunsko izvođenje određenih aktivnosti
  6. Usklađivanje sekvenci fokusiranja, budnosti i mikropauza
  7. Pronalaženje i primjena sekvenci koje su optimalne za posebne aktivnosti
  8. Izvođenje tih sekvenci uprkos ometajućim uslovima kao što su buka, navijanje, trema, umor…

 

Grafički prikaz modaliteta

graf

 

Efekti biofidbek i neurofidbek treninga

  • Veća sposobnost da se ostane u «zoni» oštrog fokusa pažnje. Zoni optimalnog izvođenja
  • Poboljšanje rafiniranosti sportskih vještina i izvođenja
  • Reduciranje problema nediscipline
  • Brže i bolje izvođenje
  • Eliminisanje grešaka nepažnje, nepotrebnih faulova i kazni
  • Reduciranje stresa
  • Poboljšanje fizičke spremnosti i snage
  • Smanjivanje učestalosti povreda. Brži oporavak od povreda
  • Značajno poboljšanje uspjeha sportista u školi ili na studijama

 

Postavljanje elektroda u neurofidbeku

skalp

Studija koju je sproveo NATO na operaterima koji rade za radarom, pokazala je da su kod operatera koji su trenirani da smanje teta aktivnosti mozga u okcipitalnom režnju bitno smanjene greške.


U drugoj studiji koju je, takođe, sproveo NATO pokazalo se da je trening u smanjivanju teta aktivnosti u velikoj mjeri uticao na vozačke sposobnosti i sigurnost vozača na dugim relacijama.


NASA je razvila poseban neurofidbek uređaj «Peak Performance Trainer» za trening pilota. Studija sa pilotima je pokazala da postoji jasna veza između sposobnosti da se potisnu niskofrekventne alfa aktivnosti mozga i sposobnosti pilota da se snađu u veoma zahtjevnim zadacima kao što je spuštanje aviona pod ekstremno teškim uslovima.


Sve je više kompanija koje preporučuju (i plaćaju) EEG biofidbek trening svojim menadžerima, jer istraživanja pokazuju da dolazi do značajnog poboljšanja efikasnosti menadžera nakon dvadesetak neurofidbek seansi. Pored poboljšanja i efikasnosti, dodatni efekti su i smanjenje reakcije na stres

linija

U radu sa ADHD i ADD (poremećaji pažnje) uobičajeno je da djeca sa neurofidbek vježbama počinju od 6. godine.
Medjutim, imam u praksi jednog dječaka od 4.godine, čija uporna mama nije odustajala i dovodila ga je redovno na vježbe i – rezultati se primjećuju.
Mame mogu više od naučnika! ❤️