ShvatiMe

„Sve, baš sve što vam se desi je najbolje za vas!“ Kako?

Prilično je opasna i netačna  ideja da je sve što nam se desi,  baš takvo najbolje za svakoga od nas. Onda bi to značilo da smo svi, baš ovakvi, kao i Svijet i društvo u kome živimo, baš ovakvi – najbolji.  A znamo da nismo.  Prodaje nam se tako i teza pasivnosti, pristajanja na sve i svašta. Značilo bi onda i da je svejedno šta ćemo uraditi, jer sve što se desi je najbolje. Ima i nekakvog fatalizma, koji je uvijek opasan (osim za inspiraciju umjetnicima) i nije na putu koji vodi sreći i uspjehu.

viber image Prelako se pređe preko ovoga „sve“ . Prelako se uopšti „sve“. „Sve“ je i opasno i strašno i bolno. Možda oni koji zastupaju ovu ideju nemaju u svome „sve“ takvo nesleđe, možda oni nisu iskusili kako „sve“ može biti bolno i kako nekoga „sve“ napravi lošijim od onoga za šta su imali kapacitet i šta su možda mogli postati. Možda. Ali to i dalje ne znači da je svima najbolje baš ovako – sa „svim“ što im se desilo.

Sve. Korisno je naučiti se da se čuvamo od razmišljanja o životu na taj način – u sferama   „sve“  i  „svih“ i  „niko“  i  „ničega“, jer se oni u tom obliku rijetko i pojavljuju u pravom životu. Rijetko kad  je „sve“ i rijetko kad je „ništa“.  Život nam svakodnevno pokazuje da on nije crno-bijel, ali da i crnog i bijelog ima skoro svuda.

 Da, jesu neke teške, pa i loše stvari, učinile da baš zbog njih uradim nešto dobro (za sebe ili druge) ali znam i da su neke loše stvari učinile da i ja (i drugi ljudi) učinim nešto loše.

Ljudi na psihoterapiji često dođu do saznanja šta je to „loše“ što je prethodilo nekom sadašnjem „lošem“ (nekad potisnemo, a nekad jednostavno ne dovodimo u vezu i ne vidimo to kao uzrok) i to bude ljekovito. Ako dozvole sebi, ljudi mogu da rastu i razvijaju se posle toga. Neki ljudi (koji su bili žrtve) misle da su oni krivi za sve loše stvari koje su im se desile. Kad riješe tu nedoumicu, kao  da shvate da nisu oni  predodređeni, ni nekako magijski ili genetski određeni za loše stvari, nego eto tako se sve desilo, povezalo i rodilo ovo sadašnje „loše“ (situaciju, odnos, čin, događaj, osjećanje, stav, misao…).

Posle procesa sagledavanja, prihvatanja, pristajanja na promjene, učenja, odricanja od sekundarne dobiti, možemo da  mijenjamo – sebe i svoj život. To iskustvo iz prošlosti, koje smo uzeli kao obrazac nam više ne treba  – ni kao opravdanje ni kao alibi, to je samo neka od psihodinamskih povezanosti koja nam objašnjava kako individua funkcioniše i na koji način se može izboriti. Kad odlučimo da ga nadrastemo, da krenemo dalje, izaći ćemo iz tog obrasca (učeći i usvajajući nove obrasce, korisnije za nas i naš razvoj), napustićemo taj program, tu ulogu i pokazaćemo sebi i životu da možemo drugačije, da smo sposobni za mijenjanje i  da vodimo svoj život.